Када се дете роди и у наредних пар година оно је у сталној и интензивној вези са онима који о њему брину, а најчешће најинтензивнији однос са особом која највише времена проводи са њим што је углавном мајка. Посматрајући маму односно начин на који се понаша у интеракцији са њим, дете добија прву слику о свету чији је недавно постао становник. Нажалост, у многим породицама односи нису идилични, а дете врло брзо постаје тога свесно на свој начин. Позитивни обрасци понашања, али и негативни преносе се кроз генерације, и ниједан човек није имун на њих.

Психолог Џон Болби уочио је да веза коју дете са мајком формира у најранијим годинама представља темељ за његов даљи живот, однос са другим људима и ментално здравље. Своју теорију назвао је Теорија афективног везивања, а она је данас опште позната и користи се у интерпретацији многих животних проблема.

Једна од Болбијевих парола је да дете треба да осећа да га мама разуме и прихвата да би створило реалну и снажну слику о томе ко је оно (у детињству, али и касније у животу). По овом аутору, дете има снажну потребу за однос са мајком као што има потребу за храном и водом.

У односу на то да ли је мајка ту када је детету потребна и да ли на прави начин схвата и одговара на његове потребе, разликујемо основне врсте афективне везаности детета са мајком:

Сигурна афективна везаност

У случају сигурне афективне везаности важи правило да дете осећа да је мама ту за њега. Разуме када му је потребна, али и како да на прави начин одговори на његове потребе. Због тога, дете је спремно да истражује свет око себе, заиграно, лако успоставља однос са другима око себе, свет је за њега безбедно место. Себе доживљава као биће вредно пажње. У одраслом добу постаје стабилна и самопоздана особа, успешна у послу, пријатељским и породичним односима. Нема страх од раздавајања, јер зна да ће мама (и други блиски људи) бити ту за њега када се врати (важи за детињство, али и одрасло доба).

Несигурна афективна везаност

Ако мајка ретко или понекад (непредвидиво) одговара на дететове потребе, оно ће са мајком формирати несигурну афективну везу. У случају да је мајка физички присутна и стара се о детету на свој начин, али не на онај који је стварно повезан са његовим потребама, дете ће постати повучено, изоловано, себе ће доживљавати као биће које није вредно пажње. Око себе ствара “штит” и не верује никоме око себе, па има проблеме да са другима успостави однос у детињству, али и касније, што се одражава на квалитет његовог живота у свим сегментима. Деца (и одрасли) која су несигурно везани плаше се да оду од мајке (или друге особе) јер не знају да ли ће бити ту за њих када се врате.

Још један начин на који дете може бити несигурно везано за мајку је уколико она одговара адекватно на његове потребе, али само понекад. Њено понашање је непредвидиво и детету никада није јасно шта може да очекује и да ли ће мајка изаћи у сусрет његовим основним потребама. Из тог разлога, дете стално надгледа и прати маму што му онемогућава спонтану игру и истраживање. Слика о себи је махом негативна, касније у животу други га виде као непредвидиву особу, склону честој промени расположења. За ову децу карактеристична је бурна и наглашена емоционалност, све са циљем да привуку мамину пажњу.

Стил афективне везаности зависи од многих фактора, а умногоме је условљен односом који смо формирали са битним одраслим особама у детињству, и махом се преноси на однос са партнером, али и нашом децом. Ако желите да ваше дете буде сигурно везано за вас, да се осећа заштићено, безбрижно – мазите га, причајте са њим, стављајте му до знања да је вољено. На овај начин деца ће изградити позитивну слику о себи и другима, која ће их пратити кроз живот и значајно утицати на његов даљи ток.